Kažu da čovek umire dva puta. Prvi put kada mu srce stane, a drugi put kada njegovo ime bude izgovoreno poslednji put. U našem digitalnom dobu, ta druga smrt deluje gotovo nemoguće. Svi smo arhivirani, tagovani, upisani u beskonačne baze podataka. Ali šta je sa onima koji su postojali pre nule i jedinice?
Ukucajte u pretraživač “Julka Adamov” ili “Vasa Adamov”. Nećete naći skoro ništa. Nema digitalnog traga. Nema profila, nema skeniranih dokumenata, nema ih u digitalnim registrima. Po merilima modernog sveta, oni polako blede.
Ali, oni su postojali. I za to postoji jedan, jedini, nepokolebljivi fizički dokaz.
Na starom putu između Araca i Elemira, usamljen stoji jedan grandiozan hrast. Ispod njega, u senci grana, nalazi se skromni kameni spomenik sa krstom. Razgovarao sam sa Dušanom Bojanićem, čuvarem priča iz tog kraja i čuvarem sećanja na porodice i ljude koji su tu nekad živeli On veruje da je hrast posađen negde između 1840. i 1850. godine (pisanih tragova nema).
To je to. To je sav njihov trag u današnjici. Hrast koji su zasadili i kamen koji su podigli. Legende o njima ipak postoje – da li je spomenik podignut zbog tragične smrti unuka kraj bunara koji je tu nekad bio ili da obeleži njihovu selidbu iz Elemira u Aradac – ali ništa nije potvrđeno. Internet o njima ćuti.
Jedino što znamo sigurno jeste da su Julka i Vasa Adamov postojali, i da su želeli da ostave trag. Hrast koji su posadili sada je gorostas, čuvar njihovog imena, živ skoro dva veka. On je njihova priča.
Kada sam stajao tamo, osetio sam težinu tog mesta. Osećaj vremena i prolaznosti, ali i neverovatne otpornosti. Napravio sam fotografiju 2016. na filmu formata 6×6, Svema film, rok trajanja mu je istekao još 1992. godine, uhvativši trenutak kada se sunce probilo kroz krošnju tog drveta-čuvara.
Godinama kasnije, taj negativ je završio u mojoj mračnoj komori.
I tu se dešava nova magija.
Pod crvenim svetlom, u tišini koju remeti samo zvuk vode, počeo je proces oživljavanja. List papira potopljen u razvijač je prazan, kao zaborav protiv kojeg se borimo. A onda, polako, iz tečnosti počinju da izranjaju oblici. Prvo nebo, a zatim, kao da ih neko ponovo kleše u kamenu, pojavljuju se tamna silueta krsta i moćne grane hrasta.
U tom trenutku, ja ne pravim samo sliku drveta. Ja ponovo pozivam Julku i Vasu Adamov u sadašnjost.
Svaki put kada se slika pojavi u razvijaču, njihovo ime je ponovo pročitano. Svaki print koji izađe iz tamne komore je još jedan glas koji govori: “Postojali ste.”
Ova fotografija, ručno rađena na srebrno-želatinskom papiru, nije samo estetski predmet. Ona je materijalizovano sećanje. U svetu gde digitalno bledi i nestaje u buci informacija, ovaj fizički, analogni otisak postaje trajniji dokaz.
Odlučio sam da napravim strogo ograničenu seriju od 10 ovih printova. Svaki je ručno rađen, potpisan i numerisan. Svaki od njih je način da se priča o Julki i Vasi nastavi.
Kada neko okači ovaj print na svoj zid, on ne kači samo sliku drveta. On postaje deo priče i novi čuvar sećanja na dvoje ljudi i hrast sa starog puta Aradac-Elemir.
Sve dok ih se sećamo, Julka i Vasa Adamov nisu umrli po drugi put.
